Povodom 21. godišnjice od druge titule Panatinaikosa u Evroligi, MVP tadašnjeg Fajnal Fora Željko Rebrača dao je ekskluzivni intervju za portal Gazzetta.gr gde je, između ostalog, otkrio mnoge nepoznate priče u kojima su glavni likovi bili Željko Obradović i Pavlos Janakopolus!

Na leto 1999. godine, Panatinaikos je napravio najznačajniji potez u svojoj istoriji. Potez koji je podigao klub na viši nivo i lansirao ga u stratosferu evropske košarke. Početkom juna, „zeleni“ su najavili dovođenje Željka Obradovića, koji je imao misiju da vrati ​​Panatinaikos u evropsku elitu i na evropski vrh. Ispostavilo se, ne samo da je uspeo, već je u Grčkoj „pustio korene” – ostao je još 13 godina i osvojio pet Evroliga!

Prvi transfer koji je usledio na predlog Obradovića bio je transfer Željka Rebrače. Srpski centar je doveden u narednih nekoliko dana kako bi popunio izostanak Dina Rađe. Ko je to mogao da očekuje… Deset meseci kasnije, „zeleni“ su se ponovo popeli na najviši stepenik evropskog podijuma, prvi put pod vođstvom Žoca, dok je Rebrača bio MVP velikog finala!

Sve se ovo dogodilo na današnji dan (20. aprila) pre tačno 21 godinu u hali u Pilaji! Povodom finala u kojem je Panatinaikos pobedio Makabi sa 73:67, Rebrača se za Gazzetta.gr prisetio svega što se te godine događalo u redovima „zelenih“.

Osvrnuo se na nesvakidašnju odluku koju je Željko Obradović doneo usred sezone, kako bi ekipa bila spremna za Fajnal For. Prisetio se kako je pokojni Pavlos Janakopulos „eksplodirao” u svlačionici nakon poraza u OAKA areni od ekipe Marusija. Istakao je koliko je postao bolji igrač zahvaljujući srpskom treneru, kao i kako je ponosan što je igrao za Panatinaikos, Pavlosa i Tanasisa Janakopulosa.

Stoga – Željko Rebrača o svemu i svačemu!

„Imam svoju Akademiju, želim da budem i u evroligaškom timu“

Istina je da Vam se trag u košarci donekle izgubio. Gde ste tačno i kakve su Vaše aktivnosti?

„Kada sam “otišao u penziju”, hteo sam da se potpuno distanciram od košarke. Da sve ostavim iza sebe. U stvari, tada me je Ivković (Dušan, prim. prev.) nazvao i rekao da mogu da budem generalni direktor reprezentacije Srbije, ali to nisam želeo. Nisam želeo da bilo šta uradim tada. Samo sam želeo da se distanciram od košarke. Radio sam različite stvari, ali poslednje dve godine joj se vraćam. Prošlog septembra otvorio sam Akademiju Rebrača u kojoj imamo oko 100 dece i u kojoj želim da primenim razne programe.

Ne bih rekao da je ovo klasična škola košarke, jer decu učimo engleski, kako da budu motivisani i pratimo njihov razvoj kako bi dostigli visoke ciljeve. Želim da sa njima podelim svoje celokupno iskustvo kako bih postali uspešni ljudi i sportisti. Možda neće sva deca biti uspešna u sportu, ali mogu biti uspešna u životu. Verujem da ono što želimo da radimo u našoj Akademiji nije učinjeno nigde drugde. I za mene je to nešto novo…“

Pored Akademije, da li ste razmišljali da radite u drugom timu na nekoj poziciji?

„Da, istina je da bih voleo da budem u timu. Bilo da je to reprezentacija Srbije ili neki tim Evrolige. Imam ideje i stvari koje bih voleo da uradim. Ne znam da li će to biti sa mesta generalnog direktora, sportskog direktora, trenera ili samo da razgovaram sa igračima. Mislim da se bliži vreme da pokažem sve što sam naučio u poslednjih 30 godina“.

Da li Vam nedostaje igranje?

„Ne, ne (smeh). Igrao sam i završio sam sa tim. Dosta je. Prošlo je 14 godina od tada i ponosan sam na sve što sam uradio. Osvojio sam sve u Evropi, pa sam veoma srećan zbog toga. Ne moram ništa da dokazujem. U redu, možda u NBA nisam uradio ono što sam želeo. Kasno sam otišao, a tada je prvenstvo bilo potpuno drugačije od onoga kakvo je sada“.

„Bio sam u Panatinaikosu i morao sam da igram dobro na Fajnal Foru“

Rekli ste da ste osvojili sve u Evropi. Sa Panatinaikosom je to, naravno, osvajanje Evrolige 2000. godine u Solunu, kada ste postali najkorisniji igrač Fajnal Fora. To je bilo na današnji dan pre tačno 21 godinu…

„Dve godine pre tog Fajnal Fora, bio sam i u Barseloni kao igrač Benetona, ali nas je AEK eliminisao u polufinalu. Takođe sam pobedio na Fajnal Foru 1992. godine sa Partizanom, ali tada nisam imao veliku ulogu i nisam bio referentna tačka u timu. Sa Panatinaikosom je bio moj prvi Fajnal For gde se ekipa mnogo oslanjala na mene. Ujedno je to bio prvi Fajnal For za Panatinaikos posle 1996. godine koji je osvojio sa Vilkinsom, Vrankovićem i Albertom. Zato sam imao dodatnu motivaciju. I ja i Bodiroga.

Priznajem da sam proveo dve divne godine u Panatinaikosu. Naročito u prvoj sezoni, i to zato što sam na Fajnal Foru u Solunu došao do MVP priznanja. Bila je to čarobna godina, jer smo tada osvojili i domaće prvenstvo. I sledeće godine smo osvojili grčku ligu, ali smo zbog izgubili pehar u Evroligi. A bili smo vrlo blizu.

Reći ću ti nešto – nema bolje stvari od dve godine života u Atini, igranja za Panatinaikos i pobeđivanja. Nešto najbolje što se može dogoditi bilo kome“.

Zbog današnjeg datuma, zadržimo se još malo na Fajnal Foru u Solunu. Šta je ono što ćete uvek pamtiti?

„Ono čega se sećam je da sam nekoliko meseci pre Fajnal Fora imao nekih problema sa kukovima. Sve vreme sam bio na tretmanima i naporno radio kako bih bio spreman za Fajnal For. I ne samo to. Dodatno sam pritiskao sebe i igrao za Panatinaikos.

Ljudi su od mene očekivali velike stvari. Morao sam da igram dobro i da budem spreman. I pored toga, kada se vratimo na finale sa Makabijem, igrao sam dobro u prvom poluvremenu i generalno su stvari dobro išle za nas te večeri.

U mislima nemam određenu sliku koju bih istakao. Uostalom, od tada je prošlo mnogo godina. Ali ono što znam je da je ta sezona bila najbolja u mojoj klupskoj karijeri. Za mene je omiljena uspomena Svetsko prvenstvo 1998. u Atini sa reprezentacijom Srbije i sezona 1999-2000 sa Panatinaikosom. Mislim da je to bio najbolji tim za koji sam igrao. Tada bismo mogli da pobedimo bilo koga!“

„Mnogo mi nedostaja OAKA arena“

Ulazite na teren pred početak Fajnal Fora i vidite da je preplavljen navijačima Panatinaikosa…

„Hala je bila zaista puna. Atmosfera me je podsetila na mnoge utakmice Partizana. Takva energija, slična strast, to je nešto neverovatno i istovremeno strašno za igrača koji igra pred takvom publikom.

Sećam se, kad sam bio u NBA ligi, novinar Sakramenta me je pitao u kojoj hali je najbolja publika. A ja sam mu rekao: ’Niste videli atmosferu koja vlada u Beogradu ili u OAKA areni. Ovde je publika kao u bioskopu ili kao da se recituje poezija’. Sećam se kad smo se igrali sa Olimpijakosom u Dvorani mira i prijateljstva, vladala je ratna atmosfera. Između ostalog, bacali su na nas flaše pune vode. Isto se dešava i u Srbiji na utakmicama Partizana sa Crvenom zvezdom“.

Da li Vam nedostaje OAKA?

„OAKA mi jako nedostaje! Tamo sam doživeo neke od najboljih trenutaka u životu. Eurobasket 1995, Mundobasket 1998. Zatim su usledile dve godine u Panatinaikosu, gde sam osvojio dva grčka šampionata. Za mene nema boljeg mesta od OAKE!“

„Istrpeli smo viku Pavlosa Janakopulosa u svlačionici posle poraza od Marusija, ali…“

Kako Vas je trener Obradović pripremio za Fajnal For?

„(Smeh) Sećam se da nam je otprilike dva i po meseca pre Fajnal Fora Obradović rekao: ‘Ove sezone igramo jako dobro. Zbog toga ćemo pojačati intenzitet treninga, postaće sve teže, tako da možemo malo da spustimo formu u domaćem prvenstvu i pripremimo se za Evroligu. Na Fajnal Foru moramo da budemo spremni’. Čak i ako smo tada izgubili utakmicu, ništa se ne bi dogodilo.

Jasno se sećam domaćeg meča protiv Marusija, otprilike dva meseca pre tog Fajnal Fora. Izgubili smo kod kuće. Ali u redu. Nismo ništa izgubili, ništa se nije promenilo. To je zato što smo bili u trenažnom procesu i trudili se da dostignemo određeni nivo za Fajnal For. I sećam se koliko je trening bio naporan u to vreme. Dakle, igra se završava i mi gubimo. Tada je u svlačionicu došao predsednik Pavlos Janakopulos i bio je van sebe. Počeo je da skače i da viče na nas: ’Zašto ste izgubili? Niste smeli da izgubite’. Iza njega je bio Obradović koji nam je prstom dao znak da ne govorimo. Predsednik ga nije video. Trener je znao šta radi. Dopustio je Janakopulosu da nas grdi i čim je otišao, okrenuo se i rekao nam da se ‘ništa neće dogoditi zbog toga što smo izgubili ovaj meč. Pripremamo se za Fajnal For’. Ta scena je bila jako zanimljiva. Posle smo otišli… (smeh)”

Pošto ste pričali o incidentu sa Pavlosom Janakopulosom, kako ste živeli sa dva brata? Kakav je bio svakodnevni život sa Tanasisom i Pavlosom Janakopulosom?

„Ti ljudi su bili drugačiji. Zaista su bili veoma ponosni na Panatinaikos. Da, uložili su mnogo novca u tim, ali to nije bio samo novac. Bila su to dva čoveka koji su svima davali pozitivnu energiju. Ponosan sam što sam igrao za Pavlosov i Tanasisov Panatinaikos. Mislim da više nikad neće biti takvih ljudi. Ekipa je bila jedna porodica. Od vremena Dominika, Vrankovića, Rađe, Bodiroge, mene, do generacije koja je sledila trenera Obradovića. I to je bilo vidno na osnovu titula koje je tim osvajao. To je bilo primetno i u ostatku sveta. Gde god da smo seli da jedemo ili pijemo kafu, svi su nas grlili i obožavali. Zaista sam proživeo sjajne trenutke u Panatinaikosu”.

Zapravo, postoji jedna fotografija nakon finala, na kojoj držite Tanasisa u naručju…

“Da, da, sećam je se (smeh). Tanasis Janakopulos je stalno dolazio iza klupe kako bi napadao sudije! (smeh). Skakao je sve vreme i vikao na njih… Toliko je voleo tim. Sećam se da je imao zdravstveni problem kada smo igrali u Zagrebu sa Cibonom, što je rezultiralo time da završi u bolnici zbog pritiska i stresa koji je imao tokom meča. Nisu se ponašali kao predsednici. Bili su navijači, članovi tima“.

“Kataš zna mnogo o košarci, ali je potrebno vreme”

U prvoj godini u Panatinaikosu, bili ste saigrač i sa Odedom Katašom, koji je sada glavni trener tima…

„Sećam se da je bio veoma dobar momak i jako pametan igrač. Zna sve o košarci. Samo mu je potrebna sreća. Ponekad je zaista neophodna. I to je ono što traže od vas za šest meseci. Ne, to nije moguće. Potrebno je vreme da ceo sistem funkcioniše. Pored toga, potrebno je da ima podršku čelnih ljudi.

Mislim da može da uradi dobar posao. To takođe nije jednostavno, jer klubovi menjaju trenere na tri meseca, i to se dešava svuda, ne samo u Panatinaikosu. Ljudi moraju da razumeju da je u košarci potrebno vreme da se spoje svi delovi”.

Gledate li Panatinaikos sada?

„Ne onoliko koliko bih želeo. A to je zato što imam veoma gust raspored sa svojom Akademijom. Ali to je nešto što počinjem polako, da gledam šta se dešava. Video sam neke mečeve Panatinaikosa gde su igrali prilično dobro, ali bilo je i drugih koje nisu igrali baš najbolje. Ali u redu, to je nešto što se dešava. Ponoviću da nije moguće menjati situaciju tako često u timu, jer to usporava napredak”.

Ako bih Vas pitao da odaberete svog omiljenog saigrača u Panatinaikosu…?

„Ne mogu da odgovorim na to, zato što odgovora nema. Gledao sam na tim kao na celinu. Na primer, bio sam cimer sa Fotsisom, koji je tada bio veoma mlad. Stalno sam ga zadirkivao i šalili smo se. Imao sam odličan odnos sa svima. Sa Bodirogom, Fragiskosom, Đentileom, Budurisom, Rodžersom, Odedom. Imali smo sjajan odnos. Kao što sam rekao, poput porodice”.

„U Trevisu me je Vranković blokirao, ali ja sam šutirao jer su se drugi uplašili”

Da li gledate utakmice Panatinaikosa iz perioda kada ste igrali tamo? Naročito sa Fajnal Fora?

„Da, gledao sam ih. U stvari, nedavno je neko postavio na JuTjub moje najzanimljivije trenutke protiv Olimpijakosa, pa sam se i toga podsetio. I naravno gledao sam finale Fajnal Fora u Solunu.

Samo da kažem da gledam te snimke i ne mogu da verujem da sam uradio te stvari, jer nisam mogao da ih se setim! U stvari, u finalu italijanskog prvenstva između Timsistema iz Bolonje i Benetona, rečeno mi je da sam postigao trojku na kraju meča. Upitao sam: ’Ko, ja? Nema šanse’. Pa ipak, video sam i to na JuTjubu. Nisam se čak ni toga setio…”

Međutim, Vi takođe imate i neke loše uspomene u vezi sa Panatinaikosom. Podsećam Vas samo na poslednji meč četvrtfinala 1996. godine, kada ste bili u Benetonu i kada je Vaš šut blokirao Vranković…

„O, da, tačno! Osim što nije trebalo da ja izvedem taj poslednji šut. Moj saigrač je trebalo da baci nekom drugom, ali ne znam šta se dogodilo i odjednom mi je lopta bila u rukama. Možda su se uplašili da šutnu. Malo sam oklevao i onda se to dogodilo… Pričam sve kako je bilo. Ranije, u toku meča, udario sam Vrankovića u lice. Mada se toga ne sećam, da kažem iskreno. Pokazali su mi taj video pre oko dva meseca (smeh)”.

„Da mi Obradović nije bio trener, ja ne bih bio Rebrača „

Bili ste zajedno sa Obradovićem u Partizanu, Benetonu i naravno u Panatinaikosu. Kako je to bilo 1992, a koliko drugačije je bilo 2000. godine?

„Svakako u Panatinaikosu je Obradović bio mnogo iskusniji. Ali je uvek bio tvrd. Nije bilo lako igrati za njega. Uvek nas je gurao do krajnjih granica, iako smo ih već prekoračili. Na primer, ja ne bih bio Željko Rebrača da nisam imao Obradovića kao trenera. To je zato što je iz mene izvukao najbolje što je mogao.

Nikada nisam bio tip igrača koji bi igrao dobro i bio dobar ako bi mu samo rekli: ‘Hajde, idemo jako…’ i sve to. Želeo sam da mi kažu: ‘Hajde, hoćeš da igraš ili da sediš?’ (smeh). A Žoc je bio vrlo težak. Albert to zna, svi to znaju. Neki su možda i plakali nakon Obradovićevih treninga i onoga što su doživeli. Ali bilo je veoma zabavno biti igrač ‘zelenih’ “.

Da li imate neku anegdotu iz perioda dok ste radili sa njim?

„Izgubili smo utakmicu u Evroligi i stigli na aerodrom u 5-6 ujutru. Odmah nakon toga smo otišli na trening. U tom psihičkom stanju. Đentile je na ivici svojih živaca šutnuo loptu iz sve snage i Žoc ga je izbacio sa treninga.

Nisam imao snage da trčim ‘kamikaze’ po terenu i on je prišao, uneo mi se u lice i krenuo da viče na mene: ’Šta dođavola želiš? Da igraš? Šta želiš?’ Rekao sam mu u tom trenutku da treba da se smiri i on me je odmah posalo u svlačionicu. I još nekoliko igrača, sećam se jasno.

Žoc nas je izazivao svaki dan. I to mi se mnogo dopadalo. Doveo me je do granica, ali na takav način da je izvukao najbolje iz mene. I uvek je nalazio igrače koji će moći da ispune njegove želje. Od treninga do igre. U reprezentaciji Srbije 2005. godine, neki igrači nisu mogli da razumeju šta traži od njih. Nije lako igrati za njega. Ali ako igrate, uspećete. Njegove titule same govore”.

“Biće teško da se Žoc vrati u Panatinaikos, on je uvek u potrazi za novim izazovima”

Poznajete Obradovića veoma dobro. Da li mislite da postoji mogućnost da se vrati u Panatinaikos jednog dana?

„Mislim da je to trenutno jako teško. To je zato što on uvek traži nove izazove. Ne znam, moguće je. Ali to će zavisiti od mnogih faktora, a to neće biti novac. Atmosfera u timu, način na koji sve funkcioniše – to je ono što je Obradoviću važno. Ali mislim da mu neće biti lako da se vrati u Panatinaikos”.

Da li ste sačuvali neki suvenir iz Panatinaikosa?

„Da, svoje dresove! Iz obe sezone. Bele, zelene, sve. Želim jednog dana da ih stavim u ram i izložim”.

„Veliko hvala za svu ljubav koju ste mi pružili…”

Odmah nakon Panatinaikosa prešli ste u NBA, gde ste ostali šest godina. Kakve uspomene nosite iz NBA lige? Imali ste i zdravstvenih problema…

„Tada je košarka u NBA bila teška. Nije bilo kao sada, kada svaki meč podseća na All-Star utakmicu. Igrao sam protiv Morninga, Šeka, Hakima, Juinga, Džordana… Nivo snage je bio drugačiji. U prvoj godini u Pistonsima mogao sam da igram više i uspeo sam da dođem do Rookie All-Star utakmice u Filadelfiji. Kao što ste pomenuli, imao sam problema sa srcem, odnosno aritmiju, i to je nešto što je uticalo na moje prisustvo u NBA. Nisam uspeo da pokažem sve što znam…”

Da niste imali problem sa srcem, da li bi ste napravili bolji rezultat u NBA?

„To se jednostavno iznenada pojavilo. Mislim da je možda trebalo da se povučem 1998. godine nakon Mundobasketa u Atini. Ali izabrao sam da nastavim u Evropi i sve sam osvojio ovde. A tada, kao što znate, bilo je veoma teško za Evropljanina da ode i igra u NBA. Sada je vrlo lako i to se vidi po  trenutnom broju Evropljana tamo”.

Da li je taj zdravstveni problem sada pod kontrolom?

„Da, sada sam dobro. Savršeno!”

Možete li odabrati najbolje igrače iz Evrope?

„Vrlo je teško, čak i ako gledate iz sezone u sezonu. U moje vreme to su bili Dražen, Kučok, Sabonis, Galis, Rađa, Novicki, sada Jokić. Ne mogu da odlučim. Preteško je. Preteško”.

A iz NBA? Džordan ili LeBron?

„Naravno Džordan. To je vređanje inteligencije kada me pitaju (smeh). Razumem da mladi danas gledaju LeBrona, ali kada pričamo o najboljem svih vremena, to je Džordan bez sumnje i tu nema dileme. Ne postoji niko ko može da mu priđe”.

Na kraju Željko, Vi pišete epilog intervjua..

“Želim da kažem da mi je bilo prelepo u Grčkoj. Sećam se da sam na svojoj poslednjoj utakmici kada smo osvojili prvenstvo skinuo majicu i bacio je navijačima Panatinaikosa koji su me podržavali.  Zaista sam im beskrajno zahvalan. Poručio bih im da nastave da vole i navijaju za Panatinaikos. Proveo sam izuzetno vreme u Grčkoj. Želim da nekad ponovo dođem u OAKA da gledam meč. Hvala vam još jednom!”